Samoća i ja

Ko okrhnuto staklo
Samoća mi jutros
Razrezala bolne grudi
Crvenim
imenom svojim
Pa iz uzdaha teškog
U buri se skrila
Obavijena njenim fijukom uvrnutim
Bez glave i repa
Ruši ,nosi u vrtlog baca
Hladnim prstima svojim
Žile ledi
U kosti ledena ulazi
Čujem je gdje fijuče nečijom tuđom obalom
Strašni fijuk nadlijeće nepoznatim krovovima
U bijesnoj buri bjesna samoća
Razara sve pred sobom
U stranom svijetu traži poznato lice
Ne zna da tu nikog prepoznati neće
I dok mi uši ko britvom oštri fijuk reže
Stišćem grudi razrezane
crvenim imenom njenim
I čekam je da se vrati
Da zajedno stisnemo zube
I guramo nečije tuđe vrijeme što nas veže

Prvi dan prosinca iz pseće perspektive

Prvi dan prosinca
Fuj! Baš je pasije vrijeme
Ja, pas, mrzim prosinac
Mrzim pasje vrijeme
Mrzim izlazak u prazan park
Isprane mirise i mokre šape
Ako još bude padala kiša
Tako mi miša
Izgrist ću ovu kabanicu
Pa makar umrla od išijasa
Fuj! Baš mrzim prosinac
Toliko strke i halabuke
Stave me na pseće muke
Muči me Sv.Nikola koji me budi iz sna
Straši me Djed Mraz kad na krovu napravi PRAS
A omiljeni kutak moj zauzeo okićeni bor
Od titraja lampica boli me pseća glavica
U noći kad ispraćaj Stare mine
Kljukaju mi apaurine
Pa ovaj, pa onaj...muče me svi
U prosincu ja sam Luda Kuja
Bez volje da naokolo lunja
I onda naiđe neka budala
Pa se izdere na mene
Zbog pšenice ispod bora
Jer kažu "pojela ju Lola"
Mrzim ovo pasije vrijeme
Baca me u depru
Ko da sam jelovnik vepru
Da sam barem medvjedica, zmija il ježica
Spavala bih zimski san
I sanjala sunčan dan